„PRIRODA STVARI” I DOMET UPRAVNOG SPORA

Apstrakt

U članku autor nastoji da ispita neophodnost kategorije „priroda stvari”, kovanice upotrebljene na više mesta u ovdašnjem Zakonu o upravnim sporovima. Ona se poglavito, ali ne i isključivo, vezuje za omeđivanje spora pune sudske jurisdikcije. Upravno-sudska stvar, kao sporna, izrasta iz upravne stvari, kao vansporne, čija se zakonitost ispituje u upravnom sporu. A u domaćem pravu, domet spora pune jurisdikcije – kod kojeg sud, pored klasičnih upravno-sudskih ovlašćenja kasacije, poseduje i koristi i druga, za njega netipična (upravna, parnična disciplinska...), ima dva zakonska noseća stuba čiju ispunjenost, u rangu uslova, ceni sud: „prirodu stvari” i raspoloživo neophodno činjenično stanje. Inače, sudska puna jurisdikcija u upravnom sporu ne remeti načelo podele vlasti: njen cilj je potpuna, delotvorna i ekonomična, osobito blagovremena zaštita subjektivnih javnih prava i na zakonu zasnovanih interesa. Upravno sudstvo kao sistem je u načelu zaštitno-operativni. Autor nalazi da je preko potrebna jedna principijelna sudska lista  –  u obliku pravnog stava Upravnog suda  –  orijentaciono izuzetih od odlučivanja u punoj jurisdikciji. No, izvan toga, sud ne bi smeo da izgubi i domen sopstvene ocene kada će se upuštati u punu sudsku jurisdikciju, a kada ne. Razume se, izvan diskrecionih upravnih stvari, tuđih sudskom meritornom rešavanju, kao i onih situacija kada je puna sudska jurisdikcija zakonski obavezna. U datom miljeu, zaključuje autor, kategorija „prirode stvari” je suvišna kao nejasni ograničavajući faktor pune sudske jurisdikcije.