СУДСКИ ПОСТУПЦИ ПО ТУЖБАМА ЗА НАКНАДУ ШТЕТЕ НАСТАЛЕ УСЛЕД МАСОВНОГ УНИШТАВАЊА СТАМБЕНЕ ИМОВИНЕ НАКОН ПРЕСТАНКА ОРУЖАНИХ СУКОБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Apstrakt

Талас насиља који је преплавио Косово и Метохију након доношења УН СБ Резолуције 1244 у јуну 1999. године имао је за последицу расељење припадника мањинских зајединца и масовно уништавање њихове стамбене имовине. По окончању сукоба није успостављен посебан правни механизам за обештећење оних који су претрпели штету. Током 2004. и 2005. власници уништених и оштећених непокретности почињу да траже заштиту својих права пред судовима, што доводи до подношења огромног броја захтева за накнаду штете. У раду се истражује судбина ових захтева кроз анализу групе случајева у којима су тужиоци расељена лица која поступке по тужбама за накнаду штете воде уз подршку пројекта за пружање правне помоћи финансираног од стране Европске уније. Циљ истраживања био је да се утврде главне карактеристике поступака који се по тужбама за накнаду штете воде пред првостепеним, другостепеним и трећестепеним судовима. Резултати истраживања указују на то да су судски поступци започети у мање од 1/3 анализираних случајева и да је још мањи број ових поступака правноснажно окончан. Ни у једном од пресуђених предмета суд није усвојио тужиочев захтев за накнаду штете. Иако је право на реституцију имовине изгубљене током сукоба уређено бројним међународним документима и представља conditio sine qua non за повратак расељених лица, у раду се закључује да ни 15 година по завршетку сукоба остварење овог права на Косову и Метохији није омогућено.