EKOLOŠKA PORESKA REFORMA – PRIČA O KOLBEROVOM VIĐENJU „ UMETNOSTI OPOREZIVANJA“
Apstrakt
Zaštita životne sredine je jedna od najaktuelnijih tema poslednje decenije dvadesetog i prve decenije dvadeset i prvog veka, kako na lokalnom tako i na globalnom nivou. Kako bi se smanjila degradacija životne sredine uvedene su različite mere. U osvarenju ovog cilja, važnu ulogu imaju ekonomski instrumenti. Među njima, pokazalo se, najuspešnije su prenosne dozvole i porezi. Ravnoteža između ekonomskog razvoja i eksploatacije prirodnih resursa, neophodna je za zadovoljenje potreba sadašnjih i budućih generacija -ostvarenje cilja održivog razvoja predstavlja sponu između zaštite životne sredine i ekonomskog razvoja.
Ovaj rad analizira argumente za i protiv ekološke poreske reforme. Mnoge evropske zemlje su uvele niz ekoloških poreskih mera. Iako je primarni cilj ovih mera postizanje ekološke koristi, postoje i drugi faktori koji su uticali na kreiranje poreza. Budući da su visoku stopu nezaposlenosti prepoznali kao glavni problem u Evropi, zvaničnici poreske politike u velikom broju evropskih zemalja upotrebili su ekološke poreze kako bi izvršili transfer poreskog opterećenja sa faktora rada ka faktoru životna sredina. Ovaj transfer je izvršen direktnim nametanjem ekoloških poreza na sektore odgovorne za ponašanje kojim se nanosi šteta životnoj sredini.
Moglo bi se reći da je pozitivan efekat ove reforme na povećanje zaposlenosti diskutabilan. Njen učinak na poboljšanje zaposlenosti je skroman. Pored toga, ekološka poreska reforma nije kadra da eliminiše regresivni efekat ekoloških poreza i zapravo vodi ka socijalno nepravičnom ekološki neefikasnom poreskom sistemu.