NAČELO NE BIS IN IDEM U PRAKSI EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA

Apstrakt

U radu je analizirana praksa Evropskog suda za ljudska prava koja se odnosi na primenu čl. 4, st. 1. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima. To je podrazumevalo razmatranje pitanja koja se odnose na „krivičnu“ prirodu postupaka, problem ponavljanja postupaka (bis) i postojanje istog dela (idem). Autor je razmotrio brojne predmete u kojima je Evropski sud za ljudska prava potvrđivao, unapređivao ili napuštao svoju praksu u vezi s primenom načela ne bis in idem. Uprkos prigovorima koji se mogu uputiti zbog povremene nedoslednosti u postupanju, van svake sumnje je da postupanje Evropskog suda za ljudska prava ima za cilj unapređenje jemstva koje sadrži čl. 4, st. 1. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima. Taj utisak ne umanjuje ni određena protivurečnost kriterijuma koji su izneti u presudama Sergey Zolotukhin protiv Rusije i A. i B. protiv Norveške. Imajući u vidu vrstu predmeta u kojima je došao do izražaja kriterijum „dovoljno tesne sadržinske i vremenske povezanosti“ otvoreno je pitanje kada će i u kojoj oblasti Evropski sud za ljudska prava oceniti da je paralelno vođenje dva postupka u saglasnosti s načelom ne bis in idem.