СТИЦАЊЕ СВОЈИНЕ ОДРЖАЈЕМ И НАСИЛНО ЗАУЗЕЋЕ НЕПОКРЕТНЕ ИМОВИНЕ ЛИЦА РАСЕЉЕНИХ СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ НАКОН СУКОБА 1999. ГОДИНЕ

Apstrakt

Законом о власништву и другим стварним правима, донетим од стране косовских институција 2009. године, значајно се мењају услови за стицање својине одржајем. Најзначајнија промена тиче се савесности и законитости државине, као услова за стицање својине одржајем према Закону о основама својинскоправних односа из 1980. године, који је на Косову и Метохији био на снази до доношења новог закона. Према решењу садржаном у новом закону, законитост државине више уопште није услов за стицање својине одржајем док се савесност захтева само када је у питању стицање својине путем редовног одржаја. Дате промене суштински мењају институт одржаја приближавајући га законским решењима присутним у великој већини савремених европских законодавстава. Но, да ли је модернизација доктрине одржаја поједностављивањем услова за стицање права својине на непокретности у складу са општим одликама правног и својинскоправног система на Косову и Метохији? Огроман број расељених лица чије су непокретности узурпиране, неуређеност земљишно-књижних регистара и озбиљни проблеми у функционисању правосудног система успостављеног на Косову након сукоба из 1999. године само су неки од разлога за сумњу у адекватност нових одредаба. Шта више, анализирајући их у светлу релевантних међународноправних стандарда, ауторка заузима становиште да се одредбама о одржају садржаним у косовском Закону о власништву и другим стварним правима доводе у опасност нека од основних људских права расељених лица.